Sećam se jednog fudbala, na poljani iza zgrade. Išao sam u 3.razred osnovne škole, na primer. Svako od nas, kada bi dao gol, uzvikivao «Maaaaaaraaaadona» ili «Ruuuumenigeee». Tada se dešavalo Svetsko prvenstvo u fudbalu: Mexico ’86, koje smo svi gledali i maštali da smo mi – oni. Sklupljali smo sličice. Pokušavali smo da kopiramo finte i pokrete najboljih fudbalera u nekom tamo dvorištu, izmedju zgrada, na Novom naselju, u Novom Sadu u Jugoslaviji.
Bili smo na hiljade kilometara od Meksika i ni to nas nije sprečilo da se osećamo divno i kao da smo čuli pun stadion kako nam skandira posle gola. I kao da je bilo lakše dati gol ako si pre toga zamislio da si baš ti Maradona..
Mnogo kasnije bio sam na mojim prvim pripremama reprezentacije Jugoslavije u životu i igrom slučaja na prvom ručku sedeo preko puta Žareta Petrovića (jednog od najpoznatijih igrača odbojke na ovim prostorima i šire, sa kojim sam posle postao prijatelj i koji je nažalost preminuo ). Ej! Onaj Žare Petrović kome sam skupljao lopte kao dete, imao njegov poster na zidu svoje sobe i maštao da ću jednom biti kao on. Sedi naspram mene! Priča sa mnom! Znate onaj osećaj kad vam stomak igra i kad od uzbudjenja ne možete da izustite ništa.
Upijao sam sve kao sundjer. Gledao sam kako se kreće, jede, priča i ono najvažnije: šta radi na treningu? Kako mu ide ruka, kako noga, gde gleda, kako izvodi pokrete, kako mu stoji lakat. Kako stoji dok čeka servis, koja noga mu je napred, kako dolazi na penal, kako kuva, kako stoji u poziciji odbrane….Bukvalno sve…
Kad sam se vratio u klub pokušavao sam da iskopiram neke pokrete, koje sam video kod njega . Isprobavao sam da li i ja to tako mogu i kako mi je kad uradim kao on. Znao sam da neće biti lako i baš sam se mučio u početku . Posle nekog vremena uspeo sam da mu «skinem» par odličnih pokreta…..
Možda nisam bio tako dobar kao on u njima, ali sam svakako bio bolji nego što sam bio pre…
Sledeće pripreme sam gledao kako neki drugi igrači rade nešto u čemu su baš dobri. Usput sam gledao kasete poznatih klubova i «skidao» njihove pokrete, prilagodjavao sebi, analizirao šta mi leži a šta ne. Na kraju sam i sam izvodio odbojkaške pokrete na neki moj način koji je bio neki mix mojih pokreta i pokreta nekih uspešnih igrača….
Možda i vi znate nekog ko nešto radi bolje od vas u ovom trenutku?
Jeste li nekad pokušali da malo analizirate kako on to tačno radi? Šta radi? Ako se radi o sportu, mogli bi da analizirate koje pokrete? Čak i šta i kako priča, kako se priprema.
Odaberite nekog ko je stvarno dobar i posmatrajte ga kako nešto radi i onda polako počnite da ga kopirate. Probajte. Igrajte se sa tim. Vidite šta vam odgovara , a šta ne. Nešto zadržite, a ostalo odbacite. Malo prilagodite sebi i posle vežbanja i potpunog usvajanja bićete bolji nego pre u aktivnosti koju kopirate.
Ovo može da se koristi u svemu , čime god da se bavite. Bilo da ste sportista ili neko drugi, princip je potpuno isti. Pronadjite nekog ko vaš posao radi fantastično i slušajte i posmatrajte.
Zašto morate da gledate i slušate? Idealno bi bilo da možete tu osobu sve da pitate, međutim ljudi koji nešto dobro rade njima je ta aktivnost obično nesvesna i automatska. Retko ko bi zaista mogao rečima da vam objasni kako nešto radi tako dobro.
Obično su odgovori: jednostavno znam, osetim, eeee…Ruka mi sama ide…
Probao sam i retko dobijao odgovore s kojima nešto mogu da radim.
Kasnije sam naučio zaista važne tehnike za modelovanje uspešnih. Tada više nisam mogao da ih koristim u sportu za sebe(jer sam prestao aktivno da igram), ali su mi značile za neke druge sfere i poslove.
Čuveni španski slikar Pablo Picasso je jednom rekao: « Dobri umetnici kopiraju, a veliki umetnici kradu!»
