Šta više preferirate, individualne ili timske sportove? Siguran sam da svako od vas ima svoju „mini – teoriju“ o tome koja grupa sportova je bolja, teža, zanimljivija, itd.
Sport u globalu ima neke zajedničke karakteristike: kod svih sportista se cene i podstiču takmičarski duh, fer plej, disciplina, ali sasvim je sigurno da između ove dve vrste sportova postoje značajne razlike koje se, između ostalog, ogledaju u načinu mentalne pripreme sportista.
Individualni i timski sportovi su nešto što je uvek pravilo razliku među sportistima, te se , grubo rečeno, prepoznaju dva tabora:
(1) sportisti koji jednostavno obožavaju da budu deo tima i ne mogu svoje učešće u sportu da zamisle bez svojih saigrača, u timu nalaze inspiraciju i podstrek za borbu i
(2) sportisti koji se oslanjaju isključivo na sebe i svoje kompetencije, „vukovi samotnjaci“, oni koji biraju da svoje „bitke“ biju sami.
Danas postoji ogroman broj istraživanja iz oblasti psihologije sporta koja pokazuju da između ove dve grupe postoje razlike i na nivou osobina ličnosti onih koji ih biraju.
Zapravo, rezultati istraživanja su prilično intuitivni:
individualne sportove biraju osobe koje su savesne i koje cene autonomiju, dok timske sportove biraju sportisti koji akcenat stavljaju na bliskost koju osećaju kao deo tima, a lično zadovoljstvo ostvaruju kroz kooperaciju sa drugim ljudima.
Postavlja se ključno pitanje: U čemu će se razlikovati mentalna priprema u individualnim i timskim sportovima?
Kao što ste već mogli da pročitate gore u tekstu timski sportovi promovišu timski duh i bliskost između svojih članova, dok je u individualnim sportovima sposobnost samog sportiste ono što dovodi do pobede ili poraza. Upravo ovi aspekti mogu biti ključni za mentalnu pripremu.
U timskim sportovima problem vrlo često nastaje zbog loše komunikacije među saigračima. Neretko se dešava da ključni igrači zbog sopstvene sujete rade jedan protiv drugog, a na štetu celog tima. Zato je vrlo važno sa timskim sportistima raditi na uspostavljanju i održavanju kvalitetne komunikacije koja će kao rezultat imati bolje postignuće celog tima.
Interesantno je da odredjene uloge u timu nose odredjene tipove ličnosti, tako na primer znamo da golmani u fudbalu imaju izraženu autonomiju i potrebu da se na neki način istaknu, da rezultat zavisi od njihove igre, slično kao kod individualnih sportista.
Dakle, ključno je da među saigračima postoji kooperacija (međusobna saradnja), a ne kompeticija (međusobno takmičenje ko će biti bolji). Svoje potrebe se stavljaju u drugi plan zarad višeg, timskog cilja.
Pojedinac nije i ne sme biti „veći“ od tima, svaki saigrač prestavlja važnu kariku za funkcionisanje tima i igra svoju ulogu u procesu postizanja uspeha. Sa druge strane jedan individualni sportista nikada ne može imati problem u komunikaciji sa svojim kolegama. Međutim, i kod individualnih sportova može doći do različitih zastoja, a ti zastoji se mahom tiču problema sa motivacijom. Pitanje važnosti i uloge motivacije u svetu sporta je suviše obimno i prevazilazi okvire ovog teksta.
Pojednostavljeno rečeno: za sportistu je potreban tzv. optimalni nivo motivacije, nešto poput „zlatne sredine“: prevelika motivacija može dovesti do sagorevanja, a manjak motivacije neće podstaći sportistu da bude borben, samopouzadan i proaktivan.
Važno je naglasiti da motivacija nije konstantna i iz najrazličitijih razloga može doći do fluktuacija u motivaciji: npr. privatni problemi, niz od nekoliko poraza, prevelika potreba za postignućem, važnost takmičenja koje sportista igra, lakše ili teže sportske povrede, itd. Motivisanje tima ili individue se u određenim apsektima prilično razlikuje.
U individualnim sportovima akcenat je na motivisanje same osobe, sportista je tu sebi najveći (ne)prijatelj i radi se sa individuom na povećanju motivacije kroz otklanjanje problema i smetnji koje dovode do aktuelnog zastoja, kao i na osnaživanju osobe.
Motivisanje tima nosi drugu notu kompleksnosti jer nije u pitanju pojedinac već grupa ljudi, te se kroz motivisanje svake individua iz tima paraleno radi i na grupnoj dinamici, povećanju bliskosti i saradnje između saigrača.
Sportistima tokom profesionalne karijere vrlo često treba stručna podrška da se sa različitim problemima i izazovima izbore na jedan zdrav i konstruktivan način. Uspeh u sportu je značajno povezan sa mentalnom pripremom sportista! To je sve više prepoznato od strane stručnjaka iz oblasti sporta i zbog toga se sve više ulaže u adekvatnu mentalnu pripremu. Najuspešniji sportski savezi, timovi, pojedinci, oko sebe angažuju čitave timove stručnjaka koji će im pomoći da u važna takmičenja uđu pripremljeni.
„Ništa neće doći samo od sebe. Uspeh ne odgovara na poziv željama. On odgovara samo na definitivne planove, potpomognute žarkom željom putem stalne upornosti i aktivnosti.“, Anonimni autor.
