Setite se kako ste počeli da trenirate neki sport? Da li ste od početka bili jako uspešni ili je bilo momenata kad vam je bilo teško zato što su vas drugi pobedjivali?
Kada sam bio mali počeo sam da treniram džudo. Imao sam 6 godina. Još nisam ni išao u školu, a sala je bila odmah preko puta zgrade u kojoj sam živeo i moji roditelji su mislili da je dobro za mene da naučim kako se pada. Nisam siguran da li su nesvesno pomislili i na figurativo padanje a svakako je bilo korisno.
Sećam se da kad sam ušao u svlačionicu svi su me nešto pitali . Bilo ih je puno i bili su svi mnogo stariji od mene, govorili su u glas. Toliko sam se uplašio od njih da sam samo ostavio stvari i pobegao nazad kući uplakan.
Posle par meseci , kad sam već krenuo u školu, ponovo sam počeo da treniram džudo i naučio da padam na razne načine( bure pad mi je ostao omiljeni J).
Ceo život sam imao dosta kilograma, a u džudu su kategorije za takmičenje po kilogramima. Tako da sam na takmičenjima imao borbe protiv dečaka koji su bili po 3 godine stariji od mene (a imali su isti broj kilograma). Oni su imali zeleni ili braon pojas a moje znanje u džudou i moj “maleni” žuti pojas nisu mogli da im pariraju i gubio bih borbe posle dva minuta. San o nekom uspehu na takmičenju bi se svaki put raspršio kao mehur od sapunice.
Tada sam po prvi put shvatio da ima boljih od mene.
Razočarao sam se zato što sam stvarno vredno trenirao. Ali i drugi su trenirali i bili bolji od mene. Od mog bavljenja džudom ostali su mi padovi.
Uvek postoji neko ko je bolji od vas u nečemu. Što pre to shvatite lakše će vam biti. To samo treba da vam bude motiv da se još više trudite i još bolje trenirate . Da postanete sutra još bolji nego što ste danas. Uglavnom se radi o tome koliko se mi lično popravljamo .
Mi možemo promeniti i popraviti samo sebe.
Sada moja ćerka Sofija ima skoro 8 godina, trenira gimnastiku . Teorija tvrdi da su bazični sportovi za decu atletika, gimnastika i plivanje. Deca prvo treba da savladaju osnovnu motoriku, smisao za ravnotežu, koordinaciju. Svestan sam da su nikakve šanse da će biti gimnastičarka, jer je ona po konstituciji visoko i veliko dete za svoj uzrast. Ona se međutim jako trudi i mnogo je napredovala za godinu i po dana. Na početku nije mogla da se podigne u most. Sada čak ume da se kreće napred -nazad dok joj telo stoji u poziciji mosta. Ponosan sam na nju.
Za takmičenje za koje se spremaju , stavili su je u prvi red ( što je u gimnastici znak da si dobar) dok su je već na sledećem vratili nazad u drugi red zato što se pojavila devojčica koja je bolja od nje. Sofi je bila ceo dan tužna, jer je biti u prvom redu za nju veeelika stvar. Svesna je da je druga devojčica bolja. Teško je kada prvi put shvatiš da ima boljih od tebe. Boli.
Na tebi je da izabereš šta ćeš raditi dalje.
Neki odluče da još više i jače treniraju. Da se još više trude.
Neki promene sport i pronadju sebe u nekoj drugoj sportskoj disciplini u kojoj su uspešniji.
Neki odustanu.
Neki ne urade ništa, ćute i ljute se na svet.
Koji ste vi tip?
I ako bi usvojili ideju da je u sportu jedino adekvatno poređenje koje možete praviti poređenje sa samim sobom vaš napredak bi bio usmereniji i brži. Smisao treniranja je da si danas bolji nego juče i to u odnosu na samog sebe. Da napreduješ, da se razvijaš i unapređuješ svoje veštine. Veštine u tehničkom, taktičkom i naravno mentalnom smislu.
Možda ste čuli priču o nekome ko je u juniorskoj konkurenciji bio medju najboljima , a kad je prešao u seniore jednostavno se izgubio sa sportskih mapa. Nije napravio karijeru, utopio se u masi.
To se često dešava zato što se mnogi sportisti oslanjaju samo na poredjenja sa drugima u datom trenutku, a vreme teče. I svaka utakmica, meč ili trka je novo ocenjivanje i poredjenje. I ono što je bilo pre ne važi više.
Seti se sebe pre 5 godina. Razmislite u čemu se sad bolji od sebe pre 5 godina? U čemu ste lošiji? Gde ste napredovali? Gde imate još prostora za napredak?
